Tag Archive | Текстови 2015.

Писмописац, Владимир Андрић

Још један клик → Писмописац

Advertisements

Баш-челик, народна бајка

Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их. „Подајте“ рече „тако не били проклети.“ Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стану од страха дрктати. На један пут неко проговори „отворите, царевићи, врата“. На то вели најстарији син царев: „Не отварајте!“ Средњи рече: „Не отварајте нипошто.“ Али најмлађи рече: „Ја ћу да отворим врата“ па скочи и врата отвори. Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара: „Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи да је просим, па ми сад одговор дајте, или је дате или не дате, хоћу да знам.“ Вели најстарији брат: „Ја је не дам. Како ћу је дати, кад не знам шта си и од куда си ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао сестри у походе.“ Средњи вели: „Ја не дам сестре ноћас да се води.“ Али најмлађи вели: „Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате што је наш отац казао?“ па сестру увати за руку и дајући је рече: „Нека ти је сретна и честита!“ Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха, сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан. Како сване, они одмах стану гледати, да л’ има какога год трага, куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога трага ни гласа. Друге ноћи у исто вријеме стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити: „Отвор’, царевићи, врата.“ Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну говорити: „Дајте ђевојку средњу сестру, ми смо дошли да је просимо.“ Вели најстарији брат: „Ја је не дам.“ Средњи вели: „Ја не дам сестре наше.“ Али најмлађи вели: „Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао?“ па узме сестру за руку и дајући је рече: „На, нека вам је сретна и честита!“ И она сила с ђевојком отиде. Сјутра дан како сване, отиду браћа око двора и даље, па траже трага да л’ се штогођ знати може, куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати као да није ни долазила. Треће ноћи у оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и неки глас повиче: „Отвори врата!“ Цареви синови скоче и отворе врата, уђе нека сила па повиче: „Дођосмо да просимо вашу најмлађу сестру.“ Старији и средњи брат повичу: „Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати, куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју.“ На то рече брат најмлађи: „Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било.“ Па ђевојку за руку, говорећи: „На, води је, па нека ти је сретна и весела!“ а она сила оног часа отиде с великом хуком. Кад сјутра дан сване, браћа се врло забрину што се учини с њиховијем сестрама. Пошто прође доста времена, стану се браћа један пут међу собом разговарати: „Мили Боже, да чуда великога? шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа, куд одоше и за кога се удадоше. Најпослије један другоме рече: „Да идемо сестре наше потражити.“ И одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу тражити сестре своје. Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше. Кад се мрак увати, они се договоре да им треба воду имати ђе буду законачили, па то и учине; дођу једном језеру па ту конак учине и седу вечерати. Кад почну лијегати да спавају, онда рече најстарији брат: „Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати.“ Тако они два млађи брата заспе а најстарији остане стражу чувати. Кад буде неко доба ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане, кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг. У том сване; али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио. Он их пробуди а не каже им ништа, отале се подигну и стану путовати даље. Кад се мрак почне приближавати, стану они једнако говорити да треба ђегођ близу воде заноћити, и сами се уплаше, јер су заишли у неке опаке планине; дођу једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе ватру и што су имали вечерају, потом почну да легну спавати. Тада вели онај средњи брат: „Ви спавајте, ја ћу ноћас чувати стражу.“ Они два заспе а он остане да чува стражу. Уједанпут брчак удари из језера, кад имаш шта и виђети! аждаха са двије главе, па јуриш, да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро. Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: „Устајте, браћо! свануло се“ а они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану Богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше. Најпослије дођу порано опет код једног великог језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, „јер“ веле „може бити, ако даље одемо, да воде не нађемо ђе би могли заноћити“ па тако ту и остану. Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: „Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати“, те такој оно двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро очи обраћаше: прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он потегне сабљу па стане до саме ватре, ал’ ето се помоли аждаха са три главе, па на браћу јуриши, да их сва три прождере. Но најмлађи брат буде јуначка срца, не буди браћу своју, него срете аждаху па је удари трипут и све три јој главе одсијече, потом одмах уши одсијече и остави их себи у џеп, а трупину баци у језеро. Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила са свијем. Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу не хотећи будити, пође мало у пустињу, не би л’ штогођ виђети могао, али нигдје ништа. Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе у врх дрвета, погледа на све стране не би л’ штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да ватру донесе и код браће наложи. Тако је дуго ишао, све му се чинило близу, кад на једанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи. Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо. Онда повиче: „Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно.“ Они га добро дочекају и реку му: „Бог ти помогао, кад си нам друг.“ Он одговори: „Ваш довијека остајем и за вас ћу мој живот дати.“ „Хе“ веле „кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?“ Одговори царевић: „Хоћу, штогођ ви радите, то ћу и ја радити.“ „Е вала, добро кад је тако, сједи“ па сви посједају око ватре, скину ону оранију, поваде онда месо па почну јести. Шњима и царевић једе, ама им очи завараје па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше: „Хајде да идемо у лов, јер сјутра треба јести.“ Отале пођу сви девет и царевић десети. „Хајде“ веле му „овдје има један град и у њему цар сједи, отале се ми ранимо већ има томе више година.“ Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: „хајде“ веле „ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а врх јој задржи: код себе, да се скинемо низ њу доле у град.“ Он се попење па онда рече њима: „Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити.“ Један се од дивова испење, увати за врх од јеле и претури је у град а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсјече главу, а див пане у град унутра, онда он рече: „Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим.“ Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њи све по врату, док све девет посијече па се скине низ јелу, и полако сиђе доле у град, онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: баш су то све дивови изкоријенили и понијели! па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе у једној соби свијећа гори, он отвори врата па уз кулу те у собу. Кад тамо ал’ има шта и виђети! соба украшена златом и свилом и кадифом, у њој нема никога до једне ђевојке, а та ђевојка лежи на једном кревету па спава. Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати ђевојку, кака је врло лијепа. У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар, тако се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу па се издигне и у један пут ђевојку у чело међу очи да уједе; онда он притрчи па повади мали нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: „Да Бог да да се овај мој ножић неда ником извадити без моје руке,“ па онда похита да се натраг врати. Пређе преко бедема, уз јелу се испење и низ јелу сиђе на земљу; кад дође у пећину ђе су дивови били, узме ватре па потрчи и дође браћи ђе их још застане да спавају. Он ватру наложи, а сунце огране и сване се, онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље. Истог дана наиђу на пут који води томе граду. У томе је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао, што му народ у граду од дивова страда и поједен би, па се све бојао да му и ћерка једном не буде поједена, зато порани истога јутра па стане гледати по граду, а град опустјео, већ је мало и народа још остало, јер су све дивови појели, па оде тамо амо по граду, кад на један пут види неке јеле онако читаве из земље извађене па уз бедем прислоњене, а кад дође ближе, има чудо и виђети: девет дивова баш онијех крвника градскијех а њима свијема главе посјечене. Кад цар то види, јако се обрадује, а свијет се скупи и Бога стане молити за здравље онога који их је посјекао. У исто вријеме дођоше и слуге из двора царскога и јаве цару, како је шћела змија да његову ћерку уједе. Како то цар чује, одмах отиде у двор па управо у ону собу својој шћери, кад тамо, види змију прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да извади из дувара, ама није могао.

Онда цар учини заповијест на све стране по његовом царству и огласи: ко је дивове побио и змију прибо, нека дође да га цар обдари великијем даром и да му шћерку за жену даде; то се огласи по цијеломе царству његовом и цар заповједи, да се главне механе по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари. То се тако по царевој заповјести и учини, механе поставе на главне друмове и сваког путника питали би и за то казивали му. Послије неког времена ови тројица царски синови тражећи сестре своје дођу у једну од тијех механа да заноће те учине ту конак, а послије вечере дође механџија и у разговору шњима стане се фалити, шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: а јесте ли и ви штогођ учинили до сад? Онда отпочне најстарији брат говорити: „Кад сам пошао с мојом браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе“, па извадивши и на сто их баци. Кад то чу онај средњи брат, и он рече: „Ја сам кад сам чувао стражу на другом конаку посјекао аждаху од двије главе: ако се не вјерујете, ево увета од обје главе“, па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: „Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо, јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?“ Онда најмлађи отпоче да казива: „И ја сам нешто мало учинио кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу; кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере, онда ја повадим сабљу и главе јој све три одсијечем: ако не вјерујете, ево шест увета од аждахе.“ Томе се и сама браћа зачуде, а он настави казивати: „У томе се ватра угаси, а ја пођем да ватре потражим. Тумарајући по планини нађем у једној пећини девет дивова“, и тако им све по реду каже што је учинио, и сви се томе чуду зачудише. Кад то механџија чује, брже потрчи и цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу. Кад они изиђу пред цара, цар запита најмлађега царевића: „Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао?“ „Јесам, честити царе.“ одговори најмлађи царевић. Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а оној двојици старије браће рече цар: „Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити“, но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како су пошли да сестре своје траже.

Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство. Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама својима једнако вењаше.

Једном цар пође у лов, а њему каже: „Остани ти ту код двора и ево ти девет кључева, чувај их код себе; можеш“ вели „да отвориш три четири одаје, тамо ћеш виђети да имаде и сребра и злата, оружја и много другијех драгоцјености, напосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер“ вели „ако то учиниш, зло ћеш проћи.“ Онда цар оде, а зета остави код куће; овај чим цар отиде, отвори једну па и другу собу и тако редом све осам собе, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!“ па и ту собу отвори, кад уђе унутра, има шта и виђети! У соби један чоек до кољена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје, на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по један синџир од гвожђа, и тако су крајеве своје саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био, да се није могао никако мицати. Пред њим је била једна чесма на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да довати. Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори: „Оди унутра код мене, заклињем те Богом живијем.“ Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: „Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај за цијело да ћеш од мене за то добити на дар јошт један живот.“ Царевић се промисли: шта има боље него да добијем два живота, па узме маштраву, и да му пуну воде, те овај попије. Онда га царев син пита, како се ти зовеш, богати; по имену?“ Овај одговори: „Ја се зовем Баш Челик.“ Царевић пође ка вратима а овај га стане молити. „Дај ми и другу маштраву воде, па ћу ти поклонити и други живот.“ Царевић помисли: „Сад два живота да ми поклони, а трећи имам, то је чудо велико,“ па узме маштраву те му даде; а овај попије. Царевић пође па почне да врата затвори, а Баш Челик рече: „О јуначе, поврати се код мене, кад си већ два добра учинио, учини и треће, даћу ти и трећи живот. Узми ову маштраву, наточи је па ми успи на главу, а ја ћу ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи.“ Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш Челика држало. А Баш Челик скочи као муња, па рашири крила, полети, и у исто вријеме узме под крило цареву ћерку, жену његова избавитеља, и тако на једанпут ишчезне из очију. Сад да видиш чуда; препане се царев син од цара! у том кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече: „За што тако учини? јесам ли ти казао да не отвориш девету собу?“ Царевић му одговори: „Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш Челика тражим и да повратим моју жену.“ Они цар га стане од тога одвраћати: „Немој“ вели „да идеш ни пошто! ти не знаш ко је Баш Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш Челика уватио, него остани код мене, ја ћу ти испросити другу ђевојку, и не бој се, ја те опет милујем као сина свога.“ Али царев син није хтио никако слушати, него узме новаца за пута, узјаше свога коња па пође у свијет тражити Баш Челика. Путујући овако задуго дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док на један пут повиче једна ђевојка с чардака: „Е царевићу, одјаш, коња па оди у авлију.“ Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лице се љубе, а сестра њему говори: „Хајде, брате, са мном на чардак.“ Кад изиђу на чардак, онда царевић стане питати сестру своју, ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори: „Ја сам се“ вели „удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек вели да би своје шуре исјекао кад би их само виђети могао; ја ћу њега најприје кушати, ако ти ништа не ћене учинити, ја ћу му казати за тебе. Па тако и учини: брата и коња му сакрије. Кад вече дође, змају зготове вечеру па га чекају, кад ето ти змајског цара! Како долеће у двор, сав се двор засветли и заблиста! Како уђе, одмах зове своју жену: „Жено“ вели „овдје чоечја кост мирише, који имаде? казуј одмах.“ Она му рече: „Нема никога.“ а он вели: „То не може бити.“ Онда му жена одговори: „Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?“ А змајски цар одговори: „Оног најстаријег и средњег би заклао па их пекао, а најмлађем не би ништа.“ Онда она вели: „Дошао је мој најмлађи брат а твој шурак.“ Кад цар чује, он повиче: „Дајте га.“ Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: „Добро дошао, шураче.“ „Боље тебе нашао, зете!“ „Гдје си?“ „Ево ме.“ Па му прича од краја до конца. Онда му цар рече змајски: „Та куд идеш, Бога ти, прекојуче Баш Челик прође и пронесе твоју жену, ја га дочекам са седам хиљада змајева, па му не могох ништа учинити, прођи се ђавола, молим те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући.“ Но царевић није хтио никако да га слуша, него сјутра дан наумио да пође, а кад цар види да га не може да заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га да у руке, и овако му рече: „Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ.“ Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: „Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију.“ Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо а сестра средња срете га у авлији, руке шире, па се у лица љубе; води брата на кулу. Пошто сестра одведе коња у јарове а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: „За кога си се“ вели „удала?“ а она му одговори: „Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће до вече доћи; него да те добро ђегођ сакријем, јер он браћи мојој прети.“ Тако и учини и брата сакрије. Кад дуго не прође ал’ ето ти цара соколовског! Како долеће, сва се кула заљуља од велике силе. Одмах му поставе вечеру, но он како дође, проговори својој жени: „Овђе има човечја кост.“ Жена говори: „Нема, чоече“, па по дугом разговору она му вели: „Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао?“ Цар вели: „Ја би најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не би ништа.“ Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе. „Добро дошао, шураче.“ вели соколовски цар. „Боље тебе нашао, зете!“ одговори њему царевић, па одмах седну вечерати. Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му одговори, да тражи Баш Челика, и све му редом прича. Али цар га стане сјетовати: „Немој“ вели „даље да идеш, ја ћу ти за Баш Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо! а ти да њему један нешто учиниш! Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси колико гођ хоћеш.“ Али царев син вели: „Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш Челика да тражим“, а сам у себи мисли: зашто не би, кад имам још три живота! Кад соколовски цар већ види да га никако одвратити не може, извади једно перце па му га даде говорећи: „На ти“ вели „то моје перо, па кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га запали, а ја ћу ти онда доћи с мојом силом у помоћ.“ Онда царевић узме перце па пође тражити Баш Челика. Путујући тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал’ ето ти ђевојке па повиче са чардака: „Одјаши коња па ходи у авлију.“ Царевић сврата коња па управо у авлију, кад тамо ал’ ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове. Брат је пита: „За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек?“ Она му одговори: „Мој је чоек цар орлујски за њега сам се удала.“ Кад цар дође у вече кући, жена га дочека а он ни речи, него вели: „Ко је овдје у двор од људи дошао, казуј одмах!“ Она му одговори: „Није нико“, па почну вечерати. Онда му жена вели: „Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да одкуд дођу?“ Цар јој рече: „Ја би најстаријег ти и средњег брата убио, а најмлађег не би; њему би и у помоћ свакад притекао, кад би могао.“ Онда она цару каже: „Ево онај мој најмлађи брат а твој шурак дошао да ме види.“ Онда цар заповједи да га предањ доведу, дочека га на ноге па се шњиме пољуби и рече му: „Добро дошао, шуро!“ А тај њему одговори: „Боље тебе нашао, зете!“ Па одмах сједну вечерати. За вечером се разговарају о свачему, и напосљетку царевић каже да иде Баш Челика да тражи. Кад то зачу цар орлујски, стане га одвраћати говорећи му: „Прођи се ти, шуро, тога ђавољег врага, и не иди тијем путем, него остани овдје код мене, бићеш свега задовољан.“ Али царев син то не слуша, него сјутра дан како сване опреми се и пође даље тражити Баш Челика. Онда цар орлујски кад види да га одвратити не може, извади једно перце па га даде шури, „на“ вели „шуро, кад ти буде невоља, ти укреши ватру па га запали, ја ћу ти онда с мојијем орловима одмах у помоћ доћи.“ Царевић узме перце и пође тражити Баш Челика. Путујући по свијету од града до града тако све даље и даље најпослије нађе своју жену у једној пећини. Жена како га види, зачуди се па му рече: „За Бога, чојче, од куд ти овдје?“ А он јој све по истини каже, и вели: „Бјежи, жено, да бјежимо!“ Но она му на то одговори: „Куд ћеш, кад ће нас Баш Челик стићи одмах, па ће“ вели „тебе погубити а мене вратити. Царевић знајући да има још „три вјекова да живи, наговори жену да бјеже, па тако и учине. Но кад они почну бјегати, Баш Челик то дозна па брже потрчи и царевића стигне па повиче: „Е царевићу, зар ти украде жену“, па му жену отме и каже: „Ја ти сад живот праштам, јер знам да сам ти казао, да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути.“ Пошто то рече Баш Челик, одведе жену са собом, а царевић опет остане сам не знајући што ће. Најпослије се ријеши да на ново иде за жену своју. Кад дође близу оне пећине, улучи прилику кад Баш Челик буде отишао, па жену опет поведе са собом да бјеже. Но Баш Челик одмах то дозна, па потрчи и царевића стигне па повади стријелу и повиче: „Волиш ли“ вели „да те устријелим или да те сабљом посијечем?“ Царевић стане се молити, и Баш Челик му рече: „Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену враташ, јер нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити.“ Пошто то рече, узме жену па је одведе, а царевић опет остане сам мислећи све једнако, како би жену своју избавио. Најпослије сам себи каже: „А што би се Баш-Челика бојао, кад још имам два живота, један што ми је он поклонио, а један мој?“ па закључи да се сјутра жени поврати, кад Баш Челика није било код ње: „Хајде“ вели „да идемо бјежати.“ Она га разбијаше да им није вајде бјежати, јер ће их стићи, но чоек њен примора је, па почну бјежати, а Баш Челик брзо их стигне па повиче: „Чекај, ја ти више не праштам!“ Царевић се препане и почне га молити да му опрости, али Баш Челик рече му: „Знаш ли да сам ти казао да ћу ти поклонити три вијека? ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је Бог дао да изгубиш.“ Царевић видећи да против ове силе не може ништа, пође кући, но једнако мишљаше како би жену своју Баш Челику отео, док му на једанпут падне на ум, што су му зетови казали, кад му је сваки од њих по једно перце дао. Онда рече сам себи: „Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју повратим, па ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми зетови у помоћ дођу,“ па се одмах дигне и опет се врати оној пећини, ђе Баш Челик држаше жену његову, и кад из далека види да Баш Челик некуд оде, јави се жени, а она се зачуди и препане па му рече: „Бога ти, зар ти је тако омрзнуло живљети, те си се вратио по мене!“ Но он јој каже за зетове како су му дали сваки по једно перце, па како ћеду му доћи у помоћ, ако му буде до невоље, „па за то сам“ вели „још једаред дошао по тебе; хајде одмах да бјежимо“ и тако и учине и почну бјежати, али Баш Челик то одмах дозна па из далека повиче: „Стани, царевићу, нијеси утекао!“ А царевић кад види Баш Челика, повади она сва три пера и кресиво, па стане кресати док мало ватру прижеже па запали сва три пера, али док је запалио Баш Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије поле расјече. У исти час ето ти чуда! Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски с орловима, па се с Баш Челиком страшно побију и много се крви пролије, али Баш Челик опет уграби жену и утече. Онда три цара стану свога мртва шура гледати и закључе да му живот поврате, па онда запитају најбржа три змаја који може најбрже с Јордана воде донијети. Један вели: „Ја могу за по сахата;“ други вели: „Ја могу за један четврт сахата;“ трећи вели: „Ја могу за девет тренутака.“ Онда цареви повичу овоме: „А сад ти, змаје, брже похитај“, овај рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана. Цареви узму воду, поспу водом по онијем ранама, куд је царевић расјечен био, кад поспу, ране се саставе, и царевић скочи на ноге те оживи. Онда га цареви сјетују: „Иди сад кући, кад си се смрти избавио.“ Царевић њима вели да ће јошт једанпут да иде срећу покушати и жену ма на кој начин украсти. Цареви, зетови његови, веле му: „Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим онога твога од Бога. Али царевић неће за то да чује. Онда му цареви реку: „Е кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита Баш Челика, ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо.“ Онда царевић оде кришом и дође жени, па је научи да куша Баш Челика ђе му је јунаштво, па се врати натраг. Кад Баш Челик кући дође, жена га стане питати: „Бога ти, ђе је то твоје јунаштво?“ Баш Челик јој рече: „Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој.“ Онда се жена стане молити спрам сабље Богу. Баш Челик кад то види, удари у смјех па рече: „О луда жено! није моје јунаштво у сабљи, него је у мојој стријели“ а она се онда окрене Богу молити спрам стријеле, а Баш Челик јој рече: „О жено, добро ли те неки учи да ме кушаш, ђе је моје јунаштво! ја би рекао да је жив твој чоек, па он те учи.“ а она се почне клети да је нико не учи, јер и нема ко. Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла дознати од Баш Челика, ђе му је јунаштво, а чоек јој одговори: „Кушај га опет“ па оде. Кад Баш Челик дође, жена га стане опет питати, ђе му је јунаштво. Онда јој Баш Челик одговори: „Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем, ђе је моје јунаштво,“ па онда стане казивати: „Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица неда лако ухватити: она се може претворши у разне начине.“ Сјутра дан кад Баш Челик оде, царевић опет дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже. Онда царевић отиде управо зетовима, а они га једва дочекају да чују, ђе је Баш Челиково јунаштво, па се одмах дигну и са царевићем отиду. Кад тамо дођу у ону планину, пуште орлове да лове лисицу, а лисица побегне у једно језеро које је било у сред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и одандје је изагнају, онда она полети у облаке па почне бјежати, а змајеви за њом! Она брже онда претвори се опет у лисицу и стане по земљи бјежати, али ту је орлови дочекају и остала војска, па је салете и ухвате. Онда цареви заповеде те се лисица распори и срце извади па наложе ватру, срце распоре, из срца тицу изваде и у ватру баце, како тица изгори Баш Челик погине. Царевић онда узме своју жену па оде шњоме кући.

Мусић Стеван, нар. песма

Вино пије Мусићу Стеване
У Мајдану чисто сребрноме,
у свом красном добру господскоме;
Вино служи Ваистина слуга.
Кад се хладна поднапише вине,
Ал’ беседи Мусићу Стеване:
„Ваистино, моје чедо драго,
Ја ћу лећи санак боравити,
Ти вечерај, па се напиј вина,
Па пошетај пред господског двора,
Па погледај чистом ведром небу:
Је ли јасан месец на заходу,
Је л’ даница на истоку звезда,
Је ли нама путовати време
На Косово лепо поље равно,
На рочиште честитоме кнезу;
Јер знадеш ли, моје чедо драго,
Кад оно смо на заклетви били,
Како нас јер заклињао кнеже,
Заклињао, проклињао љуто:
– „Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!“
Леже Стева у меке душеке,
Повечера Ваистина слуга,
Повечера и напи се вина,
Па ишета пред господског двора,
И погледа чистом ведром небу:
Јесте јасан месец на заходу,
Јест даница на истоку звезда,
Јесте њима путовати време
На Косово лепо поље равно,
На рочиште честитоме кнезу;
Па се шеће коњма у ахаре,
Па изведе два коња витеза,
Оседла их и оправи лепо,
Једног себи, другог господару;
Па се шеће у господске дворе,
И изнесе крстат свилен барјак,
На коме је дванаест крстова,
Свих дванаест од чистога злата,
И икона светога Јована,
Крсно име Мусића Стевана;
Прислони га уз господског двора,
Па се шеће горе на чардаке,
Да пробуди господара свога.

Кад је био чардаку на врати,
Коб га коби Стеванова љуба,
Загрли га, па га и пољуби:
„Богом брате, Ваистино слуго,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Досад си ми верна слуга био,
Одјако си Богом побратиме:
Немој будит’ господара мога,
Јер сам, јадна, зао санак вид’ла,
Где полети јато голубова
И пред њима два сокола сива
Испред нашег двора господскога;
Одлетеше на Косово равно
И падоше међ’ Муратов табор,
Гди падоше, већ се не дигоше;
То је, браћо, ваше зламеније:
Бојати се да не изгинете!“

Ал’ беседи Ваистина слуга:
„Драга секо, Стеванова љубо,
Нећу, секо, невере чинити
Господару и моме и твоме;
Јер ти ниси на заклетви била,
Како нас је заклињао кнеже,
Заклињао, преклињао љуто:
– „Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Не имао пољског берићета!
Ни у дому од срца порода!
Рђом кап’о, док му је колена!“
Па ја не смем невере чинити
Господару и моме и твоме.“
Већ ушета у чардаке горње,
Па пробуди господара свога:
„Устаните драги господару,
Јесте нама путовати време!“

Уста Стева на ноге јуначке,
И умива своје лице бело,
И облачи господско одело,
Па припаса сабљу оковану,
Па узима кондир вина рујна,
Те напија красну славу Божју,
Срећна пута и крста часнога
У свом двору за столом својијем;
Војводи је то и пре и после.
Па ишета пред господске дворе:
Уседоше два коња витеза,
Разавише крстате барјаке;
Ударише бубњи и свирале,
Дигоше се Богом путовати.
Бела их је зора забелила
На Косову красном пољу равном.
Сусрете их Косовка девојка,
У руку јој два кондира златна,
Оба златна, ал’ обадва празна;
Под пазухом клобук свиле беле,
За клобуком бела кита перја;
У дну перје сребром заливено, А по среди златом преплетено,
И по врху бисером кићено.
Ал’ беседи Мусићу Стеване:
„Божја помоћ, моја секо драга!
Гди си, душо, на ограшју била?
Откуда ти клобук свиле беле?
Дај ми, секо, клобук свиле беле,
Да га познам кога је војводе;
А тако ми срећна пута мога,
Невере ти учинити нећу!“
Ал’ беседи Косовка девојка:
„Здраво да си, кнежева војводо!
Нисам нигде на ограшју била;
Рано ме је пробудила мајка
(Ми ранимо те воду грабимо);
Кад ја дођох на воду Ситницу,
Ал’ Ситница мутна и поводна,
Носи, брате, коње и јунаке,
Турске капе и бијеле чалме,
Красне српске бијеле клобуке;
Овај клобук близу краја беше,
Ја загазих у воду Ситницу
И ухватих клобук свиле беле:
Брата имам од мене млађега,
Носим клобук брату рођеноме;
Ја сам млада, мило ми је перје.“
Клобук даде кнежевој војводи.

Чим га виде Мусићу Стеване,
Чим га виде, тим га и познаде;
Просу сузе низ господско лице,
Удари се по колену руком,
Чисти скерлет на колену пуче,
Златна копча на десном рукаву:
„Тешко мени и до Бога мога!
На мени је останула клетва
Од мојега честитога кнеза!“
Клобук даде Косовки девојки,
Па се маши у џепове руком,
Те јој даде три дуката жута:
„Нај ти, секо, Косовка девојко,
А ја идем на бој на Косово,
У пресвето име Исусово.
Ако бог да те се натраг вратим,
Лепшим ћу те даривати даром;
Ако л’, секо, ја погибох амо,
Помени ме по пешкешу моме!“

Ударише коње мамузама,
Па Ситницу воду пребродише,
Ударише у цареви табор.
Како дође Мусићу Стеване,
Три је паше био и убио,
Кад започе бити четвртога,
Ту погибе Мусићу Стеване,
И са њиме Ваистина слуга,
И војске му дванаест хиљада.
И ту нам је и кнез погинуо;
Ту су Србљи изгубили царство
Честитога цара земаљскога.

Славно војевање, Бранко Ћопић

Овај роман други је део Пионирске трилогије: Орлови рано лете, Славно војевање и битка у златној долини.

Уживајте! 🙂

кликни →Пионирска трилогија

Златоруни ован

Био један ловац, па кад једном отиде у лов у планину, изиђе преда њ ован са златном вуном. Ловац, кад га опази, потегне из пушке да га убије, а ован се затрчи те њега пре роговима убије. Ловац падне на место мртав, и друштво његово кад га после нађе, не знајући ко га је убио, однесе га кући и укопа. После тога жена овога ловца обеси његову пушку о клин. Кад јој се син опаше снагом, он заиште од матере ону пушку да иде с њом у лов, а мати му је не хтедне дати говорећи: „Нипошто, синко! Отац је твој погинуо с том пушком, па хоћеш и теби главе да дође?“ Једном он украде пушку и отиде у лов. Кад дође у шуму, онај ован са златном вуном изиђе и преда њ, па му рече: „Твога сам оца убио, па ћу и тебе.“ А он се уплаши, па рекне: „Помози Боже!“, и натегне пушку и убије овна. Сад се обрадује где је убио златоруна овна, што га у царству нема, па здере кожу с њега и однесе кући.

Малопомало, прочује се то до цара, и цар заповеди да му се донесе та кожа да види каквих још зверова има у његовом царству. Кад онај момак однесе кожу и цару покаже, цар му рече: „Ишти шта хоћеш да ти дам за ту кожу.“ А он му одговори: „Нећу је продати нипошто.“ У онога цара био је доглавник стриц онога момка, па своме синовцу није био пријатељ, већ злотвор. Он рече цару: „Кад он неће ту кожу теби да да, гледај да му скрхамо врат, заповеди му да учини што не може бити.“ И тако научи цара те дозове момче и рече му да посади виноград и да за седам дана донесе с њега нова вина.

Момче, кад то чује, стане плакати и молити се да он то не може учинити, нити то може бити; а цар му опет рече: „Ако за седам дана то не урадиш, није на теби главе.“ Он онда плачући отиде кући и каже матери шта је и како је, а мати, кад чује, одговори му: „Јесам ли ти казала, синко, да ће теби она пушка доћи главе као и оцу твоме.“ Плачући тако момче и мислећи шта ће радити и куда ће, да би га нестало, изиђе иза села и подобро се од њега удаљи. Кад наједанпут једно девојче изиђе преда њ и запита га: „Зашто, брате, плачеш?“ А он јој срдито одговори: „Иди с Богом, кад ми помоћи не можеш“, и пође даље, а девојче пристане за њим и стане га молити да јој каже, „може бити“, вели, „да ћу ти помоћи“.

Онда он стане па јој рече: „Казаћу ти, али сам Бог да ми помогне, други ми нико не може помоћи“, и приповеди јој све шта га је снашло и шта му је цар заповедио. Она, кад га саслуша, рече му: „Не бој се, брате, него иди и ишти у цара на ком ће месту да буде виноград, па нека ти ишпартају, а ти узми торбу и у њу струк босиљка, па иди на оно место и лези те спавај, а за седам дана имаћеш грожђа зрела.“ Он се на то врати кући и каже матери као од муке како се с девојчетом нашао и шта му је казало. А мати, кад чује, рече му: „Иди, синко, иди огледај, ионако си пропао.“

Онда он отиде к цару и заиште место за виноград и да му се ишпарта ше ће бити бразде. Цар му да све и учини како је искао; а он узме торбу о раме и у њу струк босиљка, па невесео легне онде спавати. Кад ујутру устане, а то виноград посађен; друго јутро листао, до седам дана било већ грожђе зрело у њему, а то је било време кад ншде нема грожђа. Он набере грожђа, измуља и однесе цару слатка вина и у марами грожђа. Кад цар то види, врло се зачуди, и сви у двору. Онда стриц онога момка рече цару: „Сад ћемо му заповедити друго што заиста неће моћи учинити.“

Па научи цара те дозове оно момче и рече му: „Од виљевских зуба да ми начиниш двор.“ Он кад то чује, отиде кући плачући и приповеди матери шта му је сад цар заповедио, и рече јој: „Ово, мајко, нити може бити, нити ја могу свршити.“ А мати му одговори: „Иди, синко, опет иза села, не би ли те Бог намерио на ону девојчицу.“ Он изиђе иза села, и кад дође на оно исто место где је пре ону девојку нашао, она изиђе опет преда њ па му рече: „Опет си, брате, невесео и плачан.“ А он јој се стане тужити шта му је сад заповеђено. Она, кад га саслуша, рече му: „Лако ће бити и то; него иди к цару и ишти лађу и у њој триста акова вина и триста акова ракије, и уз то још двадесет дунђера, па кад дођеш на лађи ту и ту између две планине, загради воду што је онде, па успи у њу све вино и ракију. Виљеви ће онамо доћи да пију воду, па ће се опити и попадати, а дунђери онда нека им све зубе изрежу, па их носи на оно место где цар хоће да му се град сагради, па лези те спавај, а за седам дана биће град готов.“

Онда се он врати кући и приповеди матери како је био опет с девојком и шта му је она казала. А мати му опет рече: „Иди, синко, не би ли Бог дао да ти опет помогне.“ Он отиде к цару и изиште све, па онда отиде и сврши како му је девојка казала: виљеви дођу те се опију и попадају, а дунђери им исеку зубе и донесу на оно место ше ће се град зидати; он увече метне у торбу струк босиљка, па отиде онамо и легне спавати, и тако за седам дана буде град готов. Кад цар види готов град, врло се удиви, па рече стрицу онога детета, своме доглавнику: „Е, сад шта да му радим? Ово није чбвек, Бог зна шта је.“

А он му одговори: „Још једно да му заповедиш па ако и то сврши, заиста је нешто више од човека.“ И тако опет наговори цара, те дозове момче и рече му: „Сад још да ми ддаедеш царску девојку из другога царства из тога и из тога града. Ако ми је не доведеш, на теби нема главе.“ Момче, кад то чује, отиде матери својој и каже јој шта је цар заповедио, а она му рече: „Иди, синко, тражи опет ону девојку, не би ли Бог дао да те опет избави.“ Он отиде иза села и нађе ону девојку, па јој приповеди шта му је опет заповеђено.

Девојка, кад га саслуша, рече му: „Иди ишти у цара галију, и у њој да се начини двадесет дућана, и у свакоме дућану да буде трг од друге руке, све бољи од бољега; и ишти да се изберу најлепши момци, па нека их лепо обуку и наместе за калфе, у сваки дућан по један. Па ћеш онда ти поћи на тој галији и срешћеш, прво и прво, човека а он носи живу орлушину, па га питај хоће ли је продати; он ће казати да хоће, а ти му подај што год заиште.

После ћеш срести другога где носи шарана у чуну, све су му златне краљушти, и тога шарана купи поштопото. Трећега ћеш срести а он носи жива голуба, и за голуба подај што год заиште. Од орла ћеш из репа ишчупати једно перо, од шарана краљушт, а од голуба из левога крила једно перо, па ћеш их пустити све. Кад отидеш у друго царство под онај град, а ти отвори све дућане и нареди нека сваки момак пред својим дућаном стоји. Онда ће доћи сви грађани и гледаће трг и дивиће се, а девојке које дођу по воду, говориће по граду:

Товоре људи: откако је овога града, још оваке галије није било ни овака трга.’ То ће зачути и царева девојка, па ће се искати у оца да је пусти да и она види. Кад она дође са својим другарицама у галију, ти је водисве из дућана у дућан, и износи трг свакојаки преда њу, све лепши и лепши, и све је забављај док се мало посумрачи, па кад се посумрачи, а ти крени галију у тај ће мах пасти тама да се ништа не види. У девојке ће бити тица на рамену што је увек код себе има, па кад види да лађа иде, она ће пустити ону тицу с рамена свога да обзнани у двору шта је и како је. А ти онда запали перце од орла, те ће ти орао одмах доћи, а ти му кажи нека ухвати тицу, и орао ће је ухватити.

После ће девојка бацити један камичак у воду, те ће галија одмах стати, а ти онда узми краљушт од шарана и запали је, и шаран ће ти одмах доћи, а ти му кажи да нађе и прогута онај камичак, шаран ће га наћи и прогутати, а галија ће одмах поћи. После ћете дуго путовати на миру, па ћете најпосле доћи између две планине: онда ће се галија окаменити и велики ћете страх претрпети, и девојка ће те терати да јој донесеш живе воде, а ти онда од голуба перце запали, и голуб ће ти одмах доћи, а ти му подај стакленце и он ће ти донети живе воде; потом ће се одмах галија кренути и дрћи ћеш сретно кући с царском девојком.“

Пошто момче саслуша девојку, отиде кући и каже матери све, па онда отиде к цару и заиште све што му је требало; цар му није могао одрећи, него му да, и тако се он крене с галијом. Путујући тако, сврши на путу све као што му је речено, и дође под онај град у другоме царству, и као што му је девојка казала, он учини све, дочепа се царске кћери и сретно с њоме дсфе натраг. У граду цар и његов доглавник с царевих пенџера угледају галију издалека где иде, пак рече доглавник цару: „Сад га погуби како изиђе из галије, друкчије му не можеш досадити.“ Кад галија већ стане у крај, онда стану излазити на брег сви редом, најпре девојка са својим другарицама, па онда момци, а најпосле он, а цар намести џелата те, како се помоли из галије, одсече му гааву. Цар је мислио ону царску кћер за себе узети, те како она изиђе из галије, он прискочи к њој те је стане миловати, а она се окрене од њега па рече: „Камо онај што се трудио за мене?“ А кад види да му је глава одсечена, одмах узме живу воду, те га прелије и стави гааву, и он опет оживи као и био. Кад цар и његов догаавник опазе да је он оживео, рече доглавник цару: „Тај ће сад још више знати него што је знао, јер је био и мртав па опет оживео.“

Цар зажели дознати да ли се заиста више зна кад се наново проживи, па заповеди да и њему одсеку главу, и да га девојка живом водом проживи. Пошто цару одсеку главу, царска кћи не хтедне ни да зна за њега, него одмах напише оцу књигу и каже све како је било и да она хоће да пође за оно момче, а отац њезин отпише да народ прими оно момче за цара; ако ли неће, да ће он дигнути крајину на њих. Народ одмах призна да је право да он узме цареву кћер и да царује. И тако оно момче ожени се царевом девојком и постане цар, а остали момци што су с њим ишли и жене се оним девојкама што су биле поред царске кћери и постану велика господа.

Преузето са сајта Народне умотворине

333

Женидба краља Вукашина, народна песма

Књигу пише Жура Вукашине,
У бијелу Скадру на Бојани,
Те је шаље на Херцеговину
Бијеломе граду Пирлитору,[15]
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави љуби Момчиловој;
Тајно пише, а тајно јој шаље,
У књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо!
„Шта ћеш у том леду и снијегу?
„Кад погледаш с града изнад себе,
„Ништа немаш лијепо виђети,
„Већ бијело брдо Дурмитора
„Окићено ледом и снијегом
„Усред љета, као усред зиме;
„Кад погледаш стрмо испод града,
„Мутна тече Тара валовита,
„Она ваља дрвље и камење,
„На њој нема брода ни ћуприје,
„А око ље борје и мраморје;
„Већ ти отруј војводу Момчила,
„Ил’ га отруј, или ми га издај,
„Ходи к мени у приморје равно
„Бијеломе Скадру на Бојану,
„Узећу те за вјерну љубовцу,
„Па ћеш бити госпођа краљица,
„Прести свилу на златно вретено,
„Свилу прести, на свили сједити,
„А носити Диву и кадиву
„И још оно све жежено злато;
„А какав је Скадар на Бојани!
„Кад погледаш брду изнад града,
„Све порасле смокве и маслине
„И још они грозни виногради;
„Кад погледаш стрмо испод града,
„Ал’ узрасла шеница бјелица,
„А око ње зелена ливада,
„Кроз њу тече зелена Бојана,
„По њој плива риба свакојака,
„Кад гођ хоћеш, да је тазе једеш.“
Дође књига љуби Момчиловој,
Књигу гледа љуба Момчилова,
Ону гледа, другу ситну пише:
„Господине, краљу Вукашине!
„Није ласно издати Момчила,
„Ни издати, нита отровати:
„У Момчила сестра Јевросима,
„Готови му то господско јело,
„Прије њега јело огледује;
„У Момчила девет миле браће
„И дванаест прво-братучеда,
„Они њему рујно вино служе,
„Прије њега сваку чашу пију;
„Момчил’ има коња Јабучила,[16]
„Јабучила коња крилатога;
„Куд гођ хоће, прелећети може;
„У Момчила сабља са очима,[17]
„Не боји се никога до Бога.
„Већ ме чу ли, краљу Вукашине!
„Ти подигни млогу силну војску,
„Изведи је на Језера равна,
„Пак засједни у гори зеленој;
„У Момчила чудан наук има,
„Свако јутро у свету неђељу
„Рано рани у лов на Језера
„С’ собом води девет миле браће
„И дванаест прво:братучеда
„И четр’ест од града левера;
„Када буде у очи неђеље,
„Ја ћу спалит’ крила Јабучилу,
„Бритку ћу му сабљу затопити,
„Затопити оном сланом крвљу,
„Да се не да извадит’ из кора;
„Тако ћеш ти погубит’ Момчила.“
Када краљу така књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
То је њему врло мило било,
Па он диже млогу силну војску,
Оде с војском на Херцеговину,
Изведе је на Језера равна,
Пак засједе у гори зеленој.
Кад је било у очи неђеље,
Момчил’ оде у своју ложницу,
Па он леже у меке душеке,
Мало прође, и љуба му дође;
Али не ће у меке душеке,
Већ му рони сузе више главе;
А њу пита војвода Момчило:
„Видосава, моја вјерна љубо!
„Кака ти је голема невоља,
„Те ми рониш сузе више главе?“
Ал’ говори млада Видосава:
„Господару, Момчило војвода
„Мени није никаке невоље,
„Већ сам чула једно чудно чудо,
„Чула јесам, ал’ нисам виђела,
„Да ти имаш коња Јабучила,
„Јабучила, коња крилатога,
„Ја не виђех твоме коњу крила,
„Те не могу млада вјеровати;
„Већ се бојим, хоћеш погинути.“
Мудар бјеше војвода Момчило,
Мудар бјеше, ал’ се преварио,
Својој љуби тако бесједио:
„Видосава, вјерна моја љубо!
„За то ћу те ласно утјешити,
„Ти ћеш ласно виђет’ чилу крила:
„Када први запјевају п’јевци,
„Ти отиди у нове ахаре,
„Тад’ ће чиле попуштити крила,[18]
„Тад’ му можеш крила сагледати.“
Пак он леже санак боравити.
Момчил’ спава, љуба му не спава,
Веће слуша млада у душеку,
Кад ће први п’јевци запјевати;
А кад први п’јевци запјеваше,
Скочи млада из мека душека,
Запалила фењер и свијећу,
Па узима лоја и катрана,
Оде право у нове ахаре;
Ал’ истина, што Момчило каже,
Јабучило крила попуштио,
Попуштио крила до копита;
Таде она крила намазала,
Намаза их лојем и катраном,
Па свијећом крила запалила,
Те сапали крила Јабучилу,
Што не могла ватром сагорети,
То под колан притегнула тврдо;
Онда млада оде у ризницу,
Доватила сабљу Момчилову,
Те је сланом затопила крвљу,
Пак се врну у меке душеке.
Кад у јутру зора заб’јелила,
Поранио војвода Момчило,
Па говори љуби Видосави:
„Видосава, моја вјерна љубо!
„Ја сам ноћас чудан сан уснио,
„Ђе се пови један прамен магле
„Од проклете земље Васојеве,
„Пак се сави око Дурмитора,
„Ја ударих кроз тај прамен магле
„Са мојијех девет миле браће
„И с дванаест прво-братучеда
„И четр’ест од града левера,
„У магли се, љубо, растадосмо,
„Растадосмо, пак се не састасмо;
„Нека Бог зна, добра бити не ће.“
Вели њему љуба Видосава:
„Не бој ми се, мили господару!
„Добар јунак добар сан уснио;
„Сан је лажа, а Бог је истина.“
Опреми се војвода Момчило,
Па он сиђе низ бијелу кулу,
Дочека га девет миле браће
И дванаест прво-братучеда
И четр’ест од града левера,
А љуба му изведе чилаша,
Добријех се коња доватише,
Отидоше у лов на Језера.
Кад су били надомак Језера,
Оптече их она силна војска.
Кад Момчило опазио војску,
Он потеже сабљу од бедрице,
Ал’ се пуста не да извадити,
Као да је за коре прирасла.
Онда рече војвода Момчило:
„Чујете ли, моја браћо драга!
„Издаде ме куја Видосава,
„Но дајте ми сабљу понајбољу.“
Хитро су га браћа послушала,
Дадоше му сабљу понајбољу,
Па је Момчил’ браћи бесједио:
„Чујете ли, моја браћо драга!
„Ви удрите војсци по крајима,
„Ја ћ’ ударит’ војсци по сриједи.“
Мили Боже чуда великога!
Да је коме погледати било,
Како с’јече војвода Момчило,
Како крчи друма низ планину;
Више тлачи коњиц Јабучило,
Нег’ што Момчил’ бритком сабљом с’јече;
Ал’ га лоша срећа сусретнула:
Кад изиђе према Пирлитору,
Сусрете га девет враних коња,
А на њима брата ни једнога!
То кад виђе војвода Момчило,
У јунаку срце препукнуло
Од жалости за браћом рођеном,
Бијеле му малаксаше руке,
Те не може више да сијече,
Већ удара коња Јабучила,
Удара га чизмом и мамузом,
Да полети граду Пирлитору,
Ал’ му коњиц полећет’ не може;
Куне њега војвода Момчило:
„Јабучило, изјели те вуци!
„Из шале смо одавде лећели,
„Без невоље, тек од обијести,
„А данас ми полећети не ћеш!
Ал’ му коњиц њиском одговара:
„Господару, војвода Момчило!
„Нит’ ме куни, нити ме нагони,
„Данас теби полећет’ не могу;
„Бог убио твоју Видосаву!
„Она ми је сапалила крила;
„Што не могла ватром сагорети,
„То под колан притегнула тврдо;
„Веће бјежи, куда теби драго.“
Кад то зачу војвода Момчило,
Проли сузе низ јуначко лице,
Па одскочи од коња чилаша,
Трипут скочи, до града доскочи,
Али граду врата затворена,
Затворена и замандаљена!
Кад се Момчил’ виђе на невољи,
Он дозивље сестру Јевросиму:
„Јевросима, моја мила сејо!
„Пушти мени једну крпу платна,
„Не бих ли ти у град утекао.“
Сеја брату кроз плач одговара:
А мој брате, војвода Момчило!
„Како ћу ти пуштит’ крпу платна,
„Кад је мени снаха Видосава,
„Моја снаха, твоја невјерница,
„Савезала косе за диреке?“
Ал’ је сестра срца жалостива,
Жао јој је брата рођенога,
Она цикну, како љута гуја,
Ману главом и осталом снагом,
Из главе је косе ишчупала,
Оставила косе на диреку,
Па довати једну крпу платна,
Претури је граду низ бедене.
Момчил’ вати ону крпу платна,
Па се пење граду уз бедене,
Готов’ бјеше у град ускочити:
Ал’ долеће љуба невјерница,
Оштру сабљу носи у рукама,
Прес’јече му платно више руку,
Момчил’ паде граду низ бедене,
Краљеве га дочекаше слуге
На мачеве и на копља бојна,
На наџаке и на буздоване;
А допаде краљу Вукашине,
Удари га оним бојним копљем,
Удари га посред срца жива,
Ал’ говори војвода Момчило:
„Аманет ти, Вукашине краљу:
„Ти не узми моју Видосаву,
„Видосаву, моју невјерницу,
„Јер ћ’ и твоју изгубити главу,
„Данас мене у тебе издала,
„А сјутра ће тебе у другога;
„Већ ти узми моју милу сеју,
„Сеју моју милу, Јевросиму,
„Она ће ти свагда вјерна бити,
„Родиће ти, к’о и ја, јунака.“
То говори војвода Момчило,
То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
А граду се отворише врата,
Пак изиђе куја Видосава,
Те дочека краља Вукашина,
Одведе га на бијелу кулу,
Посади га у столове златне,
Угости га вином и ракијом
И господском сваком ђаконијом,
Па отиде у ризницу млада,
Изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје;
Ал’ да видиш чуда великога:
Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;
Што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
Што Момчилу таман чизма била.
Ту Вукашин обје ноге меће;
Што Момчилу златан прстен био,
Ту Вукашин три прста завлачи;
Што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с’ аршин земљом вуче;
Што Момчилу таман џеба била,
Краљ се под њом ни дигнут’ не може.
Тад’ говори краље Вукашине:
„Авај мени, до Бога милога!
„Нуто курве младе Видосаве!
„Кад издаде оваког јунака,
„Кога данас у свијету нема,
„То ли мене сјутра издат’ не ће!“
Па повикну своје вјерне слуге,
Уватише кују Видосаву,
Свезаше је коњма за репове,
Одбише их испод Пирлитора,
Те је коњи живу растргоше.
Краљ похара дворе Момчилове,
Па он узе сестру Момчилову,
По имену дилбер-Јевросиму,
Одведе је Скадру на Бојану,
И вјенча је себи за љубовцу,
Шњом лијепи пород изродио,
Породио Марка и Андрију,
А Марко се тури на ујака,
На ујака војводу Момчила.

15) Једни певају Пиритор мјесто Пирлитор, Кажу, да и сад стоје зидине од тога града.

16) Приповиједа се, да је онамо негдје у некаком језеру биокрилат коњ, па излазио ноћу, те посао Момчилове кобиле, које су пасле по ливади око језера; но како би коју кобилу опасао, он би је ударио ногама у трбух, те се изјалови (да не би ождријебила крилата коња). Кад то дозна Момчило, а он узме бубњеве и таламбасе, и остале којекаке справе, што лупају, па отиде дању, те се сакрије код језера, а кобиле натјера око језера. Кад ноћу изиђе коњ из језера и опасе једну кобилу, па пође да сиђе с ње, онда он почне лупати у бубњеве и у остале справе, те се коњ поплаши и не узима кад изјаловити кобиле, него утече у језеро, а кобила остане суждребна и ождријеби крилата коња, којега једни у овој пјесми називају вранцем, једни доратом, једни ђогатом, а овдје се пјеваЈабучило и, краткости ради, чилаш и чиле.

17) Ја не знам, шта значи сабља са очима, а ни пјевач ми није знао казати. Да није на њој гдје била каква шара, као очи?

18) По овом се мора мислити, да се крила свагда нијесу могла видјети.

 

Преузето са сајта Пројекат Растко